Odzvanjaju moji koraci niz ulice Srebrenice. Kao u bunilu se okrećem tamo, amo kako bih ugledala bar jedno lice.
Gledam u zgrade koje su poprimile boje asfalta, pa mi je čitav grad obojen jednom bojom, sivom, tužnom, samoćom.
Čekam da zamiriše majčina pogača,da čujem hrapavi glas komšije koji galami na djecu koja su mu razbili prozor dok su igrali fudbala.
Pogledah na klupu na kojoj su trebala biti ispisana imena velikih ljubavi.
Želim vidjeti grad pun života, a ja ovdje mogu smo ćutati sama sa sobom.
364 dana je tako, a onaj jedan koji se zove jedanaesti juli je još tužniji, ali je pun ljudi.
Tko je ubio onako veliki grad?
Ne, ja ne razumijem politiku.
Sramota, da.
Ali jako dobro raspoznajem dobrog od lošeg čovjeka.
Rat nam je ukrao u svojim krvavim šumama mnoge članove porodice. Ovaj rat nam je poklonio i to što danas na svakog gledamo sumnjičavo. Ali, ovaj čovjek zaslužuje svako naše poštovanje.
Jako sam ponosna na naše dijasporce.
Ne zaboravljaju svoju milu Bosnu.
Velika je njihova tuga za porodicom, domovinom, zavičajem, prijateljima.
Još ponosnija sam na ovog čovjeka koji se odrekao plate SAD-a, lagodnog života, dobrih škola za njegovu djecu...
Umjesto toga on bira život u sivoj, mojoj, našoj tužnoj Srebrenici.
Taj čovjek se zove Ćamil Duraković.
Uzeo je kist u svoje ruke i počeo nanositi najljepše boje na Srebrenicu.
Kada god na TV-u čujemo Srebrenica, sigurno je da ćemo sljedeće čuti: genocid, rat, balija, četnik, terorizam, donacija, uznemiravanje građana, vrijeđanje, mržnja...
Prezentirana priča je već prihvaćena, a niko nije ni pomislio da ode u Srebrenicu, pa da sam svojim perom napiše priču o Srebrenici.
Bila sam četvrti razred srednje škole, onda kada su naši nastavnici smatrali da smo dovoljno zreli da se suočimo sa težinom bola koju nosi Srebrenica, Potočari. Na času odjeljenske zajednice nam je nastavnik prenio da ćemo ići u Potočare, na što je kolegica iz razreda rekla:" De ba ljudi, ja ne idem u Srebrenicu, hoćete li da nas neko pobije?" Zaćutala sam, a njene riječi su mi odzvanjale u ušima. Vrištala bih, svađala bih se, ali ništa ne učinih. Samo sam ćutala.
Otišli smo u Potočare, i ona je išla s nama. Vratismo se svi u Lukavac, živi, zdravi.
Odjednom se pojavio Ćamil Duraković koji ne priča o mržnji, već on priča o fabrikama koje se trebaju otvoriti, o novim radnim mjestima, o Guberu, o karateu, fudbalu, folkloru, obdaništu...
Želi ovom gradu da vrati pravo na život, kulturu, tradiciju...
On zna da od sadake Srebrenica ne može živjeti, zna da poljoprivreda ne smije biti jedini zanat kojim će se Srebreničani baviti.
Srebrenica polako dobija svoju notu i svoju dušu.
Srebrenica je grad koji je brojao mnogo fabrika, a ono što imamo jesu samo zgrade na čijim se vratima nalazi katanac.
Ali, evo, sada imamo nekoliko njih već u funkciji.
Tu su Alma Ras, Prevent, fabrika peleta, fabrika pomfrita...
Nedavno je u Srebrenici otvorena prva mesnica.
Šta je sa kapima za nos, oči koji teku bez prestanka? Unosimo željezu u organizam putem ampula, a voda puna željeza se slijeva niz stijene Srebrenice, bolujemo od bolesti kože,a niko nije ni pomislio da opere ruke vodom iz Srebrenice. Da, naš malo cijenjen Guber.
Zahvaljujući Ćamilu su mnogi promijenili mišljenje o Guberu. Sada su mnogi čuli za njega i sada polako dobija zasluženo uređenje.
Prije nekoliko dana je Srebrenica bila domaćin karate turnira u kojima je učestvovalo nekoliko klubova iz cijele Bosne i Hercegovine.
Sa oduševljenjem ga slušam kako bez dlake na jeziku govori istinu u lice onima koji prezentuju laž.
Rekla bih da on živi za Srebrenicu.
POMOZIMO ĆAMILU DURAKOVIĆU DA IZVRŠI SVOJU MISIJU, A NJEGOVA MISIJA JE DA VRATI SREBRENICI ŽIVOT.
Piše: Belma Malagic
Nema komentara:
Objavi komentar