Daj da malo bolje pogledam te tvoje pare. Pa, ovo je posebna verzija novčanice za ovo možeš kod mene kupiti šta god hoćeš. Upitao sam. I brašno, uzmi još šta god želiš, kaže trgovac Miralem. Ja kupim ulje, makarone i so i sve što sam mogao dohvatiti, priča Ademović.
Papirnih novčanica od pola konvertibilne marke odavno više nema u opticaju. Međutim, mnogima su ostala sjećanja na te novčanice, posebno djeci, jer u vremena dok su bile u opticaju svašta se moglo kupiti za pola marke po dječijoj računici. Ponekad možemo na društvenim mrežama vidjeti fotografije na kojima su papirne novčanice od pola ili jedne marke.
Na jednoj od stranica Srebreničanin Bernis Ademović je podijelio svoju priču i sjećanje s Faktorom na papirnu novčanicu od pola konvertibilne marke.
Novčanica u srcu
– Ta novčanica će uvijek biti u mom srcu. Ne sjećam se koji sam bio razred, prvi ili drugi, kada mi se dogodilo nešto što ću pamtiti cijelog života. Živjeli smo u izbjeglištvu nedaleko od Gradačca mama, brat, sestra i ja. Bili smo u teškoj situaciji, danima gladni. Mama je kopala po njivama ljeti, radila najteže poslove da mi ne bismo bili gladni. No, pred zimu nestalo je brašna i skoro svih namirnica u kući, para tad uopće nismo ni imali, a ja sam imao jednu plavu u sličicama 0.50 KM, koju mi je dao efendija Kadir jer sam naučio suru El-Felek – priča Ademović.
– Mama nam je rekla da ne zna sta će nam napraviti da jedemo jer nema više brašna, pa je rekla da ostavimo pogače i za večeru. Uzmem ja svoje pola marke i u centar kod Miralema u prodavnicu sav važan ulazim na vrata i pitam Miralema koliko brašna mogu kupiti za ovo para? Pa i ne možes ga kupiti za to malo para. Krenuo sam prema vratima, a Miralem me upita: A šta će tebi brašno? Nestalo nam, a ja sam mislio iznenaditi mamu. Ali ništa, odoh.
Kupio brašno
– Stani mladiću! Daj da malo bolje pogledam te tvoje pare. Pa, ovo je posebna verzija novčanice, za ovo možeš kod mene kupiti šta god hoćeš. Upitao sam: I brašno? I brašno. “Uzmi još šta god želiš“, kaže Miralem. Ja kupim ulje, makarone i so. Kad sam pokupio sve te namirnice Miralem me upitao, želiš li nešto za sebe?
– Ako bi mogao jedan POM-POM. Odgovorio je da može. Pošto je bilo puno namirnica sve to mi je prevezao svojim kombijem. Došli smo kući, on me je zamolio da mu donesem svesku za domaće zadatke da pogleda. Dok sam ja tražio svesku, Miralem je mamu ubijedio da se radi o humanitarnoj pomoći nekakvih organizacija, a ja sam vjerovao dugo vremena da je moj „plavac“ bio poseban – ističe Ademović koji kaže da ga je ta životna anegdota naučila mnogo čemu u životu.
Ademović se prije nekoliko godina vratio u svoju Srebrenicu gdje je formirao porodicu. Bernis Ademović danas ponovo živi u Srebrenici sa majkom, suprugom Eminom i dva sina Benjaminom i Jusufom.
Nema komentara:
Objavi komentar