Već dvadeset godina, svaki put kad nas tragični jubileji bosanskog rata podsete na razorne posledice politike koju je Srbija vodila devedesetih godina, iznova se suočavamo sa nespremnošću delova našeg društva da se pogleda u ogledalo i jednom zauvek raskine sa načinom razmišljanja koji je od Srbije i celog regiona napravio najnesrećniji deo Evrope.
Ova nespremnost je uvek kamuflirana u lažnu brigu za srpske žrtve, kao i sve druge žrtve, koje je Miloševićeva politika sejala svuda dokle je stizala njena dugačka i krvava ruka. Iako stalno govorimo da brojevi nisu važni i da su sve žrtve jednako bolne, od nekih činjenica ne možemo pobeći i nećemo biti ljudi kakvi bi želeli da budemo i kakvi smo nekad možda bili, dok sebi i svima oko sebe ne priznamo neke bolne istine.
Onaj ko nema nikakvu empatiju prema žrtvama drugih naroda, nema empatiju ni prema stradalima iz sopstvenog naroda.
Sposobnost da se zatvore oči prema činjenici da je broj stradalih bošnjačkih civila višestruko veći od stradalih na drugim stranama, da je veći od broja stradalih bošnjačkih vojnika, sposobnost da se ignoriše bol majki stradalih srebreničkih žrtava, na kraju svedoči isključivo o nezainteresovanosti za bilo čiju patnju i ljudske živote na svim stranama svodi na jednostavne brojeve, kilograme ljudskog mesa koje je potrebno ugraditi u propale i besmislene političke koncepte.
Odnos prema srebreničkoj tragediji, genocidu koji je tamo počinjen, je lakmus papir koji nas svrstava na pravu ili pogrešnu stranu u jednom, nikad završenom sukobu, u borbi za stvaranje civilizovanog, modernog, pravednog i slobodnog društva.
Zato pozivamo sve ljude koji žele da Srbija postane takva država, da uprkos pretnjama šovinističkih, nacionalističkih i fašističkih grupa i njegovih medijskih i političkih sponzora, u subotu 11. jula u 11 časova, ispred Skupštine Srbije održe pomen srebreničkim žrtvama.
Nema komentara:
Objavi komentar