Čedomir Jovanović za Dnevni avaz

Predsednik Liberalno demokratske partije Čedomir Jovanović, dao je intervju za specijalno izdanje sarajevskog „Dnevnog avaza" pod nazivom „Pamtiš li Srebrenicu?".

Ove godine obilježava se 20. godišnjica genocida u Srebrenici. Iako ste to nebrojeno puta kazali u javnosti, možete li nam ponoviti kakav je Vaš stav o onome što se dogodilo u Srebrenici prije 20 godina?

Izražavanje stava o Srebrenici nije nešto što smemo da svedemo na puko ponavljanje kada nas neki tužni i tragični jubileji na to podsete ili primoraju. Odnos prema genocidu koji je tamo počinjen govori o tome kakvi smo ljudi, šta smo bili i šta ćemo postati. Odnos prema strašnoj tragediji koja se tamo dogodila je lakmus papir koji nas svrstava na pravu ili pogrešnu stranu u jednom, nikad završenom, sukobu, u borbi za stvaranje civilizovanog, modernog, pravednog i slobodnog društva.

Kako Vi komentirate činjenicu da i 20 godina kasnije, većina političara u Srbiji ne želi javno izgovoriti da se u Srebrenici dogodio genocid?

Iako je genocid u Srebrenici najstrašniji pojedinačni zločin počinjen u ratu u Bosni on nažalost nije bio izolovan slučaj i incident koji se desio tako što su u ratnom ludili neki ljudi prosto, slučajno iskočili iz nekog sistema pa učinili nešto što je strašno, ali je ipak izuzetak od načina na koji su se ponašali tokom ostatka rata ili su radili nešto suprotno sopstvenom pogledu na svet. Nažalost, ako pogledate nemilosrdne ratne statistike, čak i bez uvida u dobro čuvane vojne ratne arhive, po brzini kojom su istrebljivani bošnjački civili, po desetinama hiljada ljudi pobijenih u samo nekoliko meseci sukoba koji je trajao godinama, vidi se da su ti zločini činjeni planski i sistemski, i da zbog toga optužuju mnogo gore, teže i šire nego što to bilo kakav sud može da uradi. Ogledalo u koje svi treba da se pogledamo nije ni malo lepo, to suočavanje sa sopstvenom prošlošću i gresima u njoj nije lako i pred mnogo jednostavnijim iskušenjima nego što je genocid u Srebrenici. Ipak, bez tog suočavanja nikada nećemo ozdraviti kao društvo, niti će ozdraviti region koji nas okružuje. Iako danas postoje neki pozitivni pomaci, iako neki ljudi smeju glasno da govore o greškama iz sopstvene prošlosti, mera u kojoj to naše društvo radi je i dalje sramno mala. Razlozi za takvo ponašanje su previše banalni da bi ih nabrajao i svi ih znamo. Ono što takođe znam je da nikada neću prestati da insistiram na tome da se stvari zovu pravim imenom, da se krivi kazne i da se žrtve ne zaborave. Pred nama je sigurno duga bitka, ali mi jednostavno ne smemo da se povučemo.

Kako komentirate činjenicu da 20 godina kasnije većina političara u Republici Srpskoj zločin u Srebrenici ne želi nazvati genocidom i pored pravosnažnih presuda zločincima?

Ja, nažalost, ono što rade političari iz Republike Srpske danas, kao i pre dvadeset godina, vidim kao refleks politike koja se vodi u Beogradu. Kada u Beogradu bude postojala jasna ideja da se država i, što je još važnije, društvo odrede prema genocidu u Srebrenici, kada bude postojala ideja da se Bosna uredi tako da ljudi u njoj žive zajedno, kada bude postojala ideja da se pomogne Bosni da postane normalna i funkcionalna država, kada prestanemo da vidimo smisao svog postojanja u meri u kojoj uspevamo da sabotiramo normalan život u Bosni, onda će i ti refleksi političara u Srpskoj izgledati drugačije. Do tada njihovo ponašanje će biti ovakvo kakvo je, mala devijacija zvanične beogradske politike.

Predsjednik RS Milorad Dodik nedavno se poklonio žrtvama u Potočarima, ali ovaj zločin nije nazvao genocidom i nema najava da će biti 11. jula na komemoraciji u Potočarima. Kako to komentirate? Negiranje genocida 20 godina kasnije čini se da je jače nego ikada. Kako to komentirate?

Mislim da sam na ovo pitanje delom odgovorio. Nemam do kraja izgrađen stav o tome da li je negiranje jače nego ikada. Iako je svest o tome šta se desilo u Srebrenici nedopustivo mala, iako je previše vremena prošlo da bi ćutanje bilo ovoliko, iako postoje brojne ekstremističke grupe koje ovaj genocid sa jedne strane negiraju a sa druge mu se raduju, mislim da ipak neki političari danas o njemu govore otvorenije nego ranije, samim tim i neki deo društva menja sliku i uz sve mračne delove slike srpskog društva postoje neki stidljivi znaci osvešćenja.

Može li BiH krenuti naprijed ako se stvari ne budu nazivale pravim imenovom, odnosno ako se ne osudi svaki zločin i njegovi počionici? Činjenica je da svi zločinci još nisu odgovarali... Koliko će presude Radovanu Karadžiću i Ratku Mladiću utjecati na pomirenje u BiH? Šta očekujete od tih presuda?

Naravno da je pre svega neophodno da zločinci budu osuđeni, naravno da je strašan problem što neki nisu i nikad neće biti osuđeni, ali to je na kraju ipak manji deo problema. Ako pogledate Srbiju prethodnih petnestak godina, a to u nekoj meri važi i za ostale države koje su ratovale devedesetih, uvek je rešavanje problema hapšenja i suđenja nekog od optuženih shvatano kao kraj problema suočavanja sa prošlošću. Nažalost, ja tu vidim samo početak. Naša društva se nigde neće pomeriti dok se isto onako kao što se pretresaju državni i vojni vrhovi ne pretresu i vrhovi bitnih državnih institucija, uticajnih medija ili crkve.

Kako do pomirenja u regionu, koji se svako malo vrati u 90-te godine prošlog stoljeća? Kako komentirate odnose Srbije i Bosne i Hercegovine danas? Činjenica je da Srbija ima potpisan sporazum o paralelnim vezama s Republikom Srpskoj, ali ne i s Federacijom...

Bez obzira koliko su žilavi delovi državnog aparata u Srbiji kojima odgovara život u statusu kvo, kojima se dopada region u vakuumu jer su nesposobni da se promene pa sabotiraju i svaku promenu u svetu oko sebe, čak i oni koji prave stalne fiktivne specijalne odnose, oni koji šalju pijane kozake na svečanosti Srpskoj, oni koji krive i izmišljaju istoriju, koji žive od pogrešno shvaćenih mitova, čak i oni znaju da je politika kojom su uništili ceo naš region mrtva i da je mogu samo po nekad vaditi, za jeftinu upotrebu, za skupljanje jeftinih poena na nacionalnoj politici ili za sabotiranje evropskog puta kojim Srbija za sada, sporo, neodlučno i kilavo, ipak nekako hoda. Sve specijalne veze vredeće ništa dok ceo region ne bude integrisam u skup stabilnih i prijateljskih država i zatim u Evropsku uniju. Taj put biće težak i dugačak. U Srbiji je danas čak teško videti ko i kojoj meri njime želi da se kreće. Ali moramo gurati napred kako god znamo, moramo tražiti saveznike za taj posao kod svakog ko je spreman da ga radi. Ljudi su odavno umorni, hiljadu puta prevareni i razočarani, ali svaki drugi put, osim da polako i strpljivo gradimo svoju budućnost, doneće nam još veća razočarenja i tragedije.